Из Цариброда у светску филмску антологију – 115 година од рођења бескомпромисног Златана Дудова

„Златан Дудов је хтео да филм буде његово оружје у борби за бољи свет, без обзира на класне и друге разлике, али свет и њега, као и неке друге посвећене уметнике нашег времена, није хтео да чује“.
Динко Туцаковић, режисер и филмски критичар

Иако припада немачкој кинематографији, прослављени филмски и позоришни редитељ и драматург Златан Дудов своје балканско порекло уградио је у своја дела, а његов чувени филм „Kuhle Wampe“ (Гладни стомаци) из 1932. године уврштен је међу 100 најзначајнијих (по неким филмским енциклопедијама и међу 20 најбољих филмова у историји) и до данас остаје симбол европског ангажованог филма.

Бескомпромисни Дудов је својом изражајном филмском поетиком задужио Европу, свет и родни Цариброд (данас Димитровград), где је рођен пре 115 година. Поставља се питање зашто у родном граду нити једна улица, установа или спомен обележје нису посвећени овој личности и како је људска немарност довела до чињенице да је његова родна кућа изгубила смисао постојања и једноставно се због неодржавања срушила!?

И управо овај некадашњи породични дом породице Дудов чува многе испричане, али и неиспричане приче о човеку, који се веома млад из тадашњег Цариброда упутио у свет неизвесности и оставио неизбрисив траг у светској филмској антологији. Испоставило се да је до пре двадесетак година овај великан филма светског гласа био мало познат у свом родном граду, посебно код млађе популације. Његов далеки рођак једва успева да се сети да су након Другог светског рата неки људи, вероватно из Немачке, сликали огњиште у његовој кући, која данас и не постоји.

Животна прича Златана Дудова враћа нас пуно година уназад, у стари Цариброд. Фамилија Дудини или Дудови је једна од најстаријих царибродских породица. Њен родоначелник је деда Нено, чија се породица бавила гајењем свилене бубе и поседовала засаде дудова, по чему је добила име Дудини. Долазили су у то време многи трговци чак из Беча и других метропола за калеме и саднице.

Тројица његових синова Ташко (1850 – 1897), Ђоша (1851 – 1940) и Златан (1854 – ?) заједно са својим породицама оснивају Дудину махалу у старом царибродском насељу “Строшена чешма”.
Најстарији син Нена Дудова, Ташко Дудов, оставио је дубок траг у историји Цариброда као градоначелник, а у његово време изграђена је железничка пруга и железничка станица, као и градска црква Рођење Пресвете Богородице.
Најмлађи син Нена Дудова, Златан Дудов, имао је четворо деце – Станку, Николију, Димитра и Тодора. Управо у кући Тодора Златанова и Миље Алексов 30. јануара 1903. године, рађа се мушко дете, које добија име по свом деди. У књигу рођених уписују га као Златан Златанов. И заиста, неколико деценија касније, Златан Дудов је уписан златним словима у историју филмске уметности као творац јединственог немачког пролетерског и лево оријентисаног филма, али и као асистент великог режисера Фрица Ланга и пријатељ и сарадник познатог песника и драматурга Бертолда Брехта.

Живећи у не баш тако богатој породици, у којој је само отац радио као железничар и одрастајући поред реке Нишаве, железничке пруге, која је доносила возове и трагове другачијег живота и прогреса, као и поред трговачких и занатлијских радњи, Златан је стицао своја прва животна искуства.
У то време Цариброд добија генерални урбанистички план, електрично осветљење, а богат културни живот (театар, библиотека, прве локалне новине, војна музика и познати сликар Георги Машев) утицали су свакако да Златан поприми још као млад дух малог, али по традиционалним културним вредностима богатог града, који је тада бројао преко 5 хиљада становника.
„… Тадашњи Цариброд за кратко време постиже завидан економски успех. Уз две фабричице, ту је значајна колонија железничара и радника на станичном депоу, војних лица и релативно добро образованих чиновника и професора. Градић свакодневно мења лик. Трговци-гросисти не жале новац да би направили себи праве виле, али истовремено, они су уложили новац и у развој свога града. Златан Дудов има све услове да се у раном детињству упозна са онима који другачије гледају на живот људи из његовог прозаичног комшилука.

Да ли је видео биоскоп? – тешко је рећи, јер ће стални кинематограф Цариброд добити тек двадесет година касније после његовог рођења, али је сигурно да је гледао представе царибродског позоришта, слушао оркестар на павлиончету и био упознат с радом Машева, будућег барда бугарског сликарства. Додамо ли томе и живописност околине и градића и, сасвим сигурно, посебан сензибилитет Дудова за све што је уметност и лепота – ето добре припреме за човека кога ће касније поштовати читав уметнички свет“ – пише у књизи „Бескомпромисни Дудов“, истакнути димитровградски новинар и публициста Слободан Алексић Ћоса.

Након завршетка основне школе и гимназије у Цариброду, који полако добија атрибуте истинског града, Дудов 1917. године са породицом одлази у Софију. Ту уписује Прву мушку гимназију и ангажује се у левичарским организацијама и гимназијском позоришту.
„Не треба схватити ово само као једну биографску позадину да је Златан Дудов из Цариброда, него овај градић игра и важну улогу у повезаности са Европом. Цариброд није само један провинцијски град. Треба имати на уму да је овде пролазио јако битан воз на веома важној комуникационој линији, такозвани `Оријент експрес` и та веза је увек доносила новости и нове идеје. И те идеје су после великог рата биле левичарске. Истовремено, треба имати на уму да су се већина тадашњих Цариброђана, када су завршавали овде школу, ишли у софијске гимназије и долазили у додир са новим идејама. Тако и Златан Дудов долази у Софију и преко Софије одлази у велику метрополу Берлин. Значи, та политичка социјализација не почиње тамо, већ овде у Цариброду“ – говори у документарном филму „Златан Дудов“ истакнути историчар др Ненад Стефанов са Хумболт универзитета у Берлину, пореклом из димитровградског краја.

Из идиличне тишине оријенталне Софије, где гиманзију завршава са одличним успехом као ђак генерације, 1922. године Дудов освиће на Берлинској железничкој станици. Вођен својим левичарским идеалима постаје сведок бурне епохе 20-тих и 30-тих година XX века у Вајмарској Републици. Велики град га дочекује контрастима милионске престонице.
Оно што је данас неоспорно, тамо у Берлину, према писању редитеља и филмског критичара Динка Туцаковића, Златан Дудов је један од оних који су ударили темеље филмског израза, али и да је овај стваралац у филму видео један сасвим други потенцијал, који ће данас путем телевизијског бума добити монструозне размере, а то је да је филм потенцијално оружје политичке борбе.

Школовање Златана Дудова у Берлину имаће пресудну улогу у уметничком формирању. Иако у почетку студира архитектуру, ова наука остаје веома далеко за узавреле идеје Дудова. Зато се уписује у престижну позоришну школу Емануела Рајхера, а 1925. године успева да додирне магију филмске уметности – улази у срце европског филма и у једно од највећих немачких филмских студија “Бабелсберг”, где је настало чувено ремек дело Фрица Ланга, чији асистент постаје млади Цариброђанин.

Након очаравајућих декора “Метрополиса”, Дудов започиње студије позоришта и филма на Берлинском универзитету и путује у Москву, како би написао свој дипломски рад. Ту се упознаје са великанима руског театра и филма, али сусрет са Бертолдом Брехтом промениће његов живот. Почетком 30-тих година снима свој први самостални документарни филм – “У каквим условима живи берлински радник”.
Као стваралац, Златан Дудов стасава и васпитава се под утицајем најпрогресивнијих традиција немачке пролетерске уметности двадесетих и тридесетих година XX века. Огромно искуство које стиче радом са Фрицом Лангом и сарадња са Бертолдом Брехтом отвориће филмске видике великану филма из Цариброда.
„Паралелно са позориштем Дудов развија интересовање и према филму. Можда му се у то време филм чини интересантнијим као сфера стваралачког израза и зато му Бертолд Брехт поверава режирање филма `Kuhle Wampe` (Гладни стомаци). Ово је један пропагандни филм створен у духу тадашње левичарске уметничке идеологије, који позива на промену. И основни мотив овог дела је да свет треба бити промењен. Људи који ће променити свет су пролетери Берлина.

И не случајно филм се зове `Kuhle Wampe`, једно од предграђа Берлина, где бескућни радници разапињу шаторе и тамо живе током лета. `Куле Wампе` је један такав позив за социјалну правду и нимало случајно филм је жестоко сечен и цензурисан још пре његове премијере. Ово остварење има јако велики утицај на развој немачког филма, а касније и на светску кинематографију, па се зато и изучава у свим филмским школама“ – каже у документарном филму о овом редитељу проф. Александаср Грозев, филмски критичар из Софије и аутор књиге „Златан Дудов – уметнички портрет“.
Један од истраживача биографије и дела Дудова је и Јовица Ђурић, професор филозофије из Пирота, који истраживајући утицај филма „Кухле Wампе“ на тадашње прилике, у документарном филму „Златан Дудов“ из 2015. године наглашава:

„Ово филмско остварење је уздрмало Хитлерову Немачку и одмах је забрањено за приказивање после доласка Хитлера на власт 1933. године. Гебелс је као министар пропаганде нацистичке Немачке бирао значајне филмове, које је давао као поклон Хитлеру на заједничким пројекцијама. Гледали су и „Празне стомаке“ што га је разбеснело.

Дакле, филм је настао 1932. године неких шест до седам месеци пре доласка Хитлера на власт, забрањен је, а интервјуу који сам прочитао, Дудов каже да му је та нова власт понудила сарадњу, али он је то категорично одбио. Ово доказује величину прослављеног редитеља“.

Након овог филма Дудов има још неколико пројеката. Успева да реализује само филм „Мехурићи од сапунице“ и то захваљујући финансијској помоћи једне богате даме, која је имала жељу да се појави на филмском платну. Он њу снима у главној улози у овом остварењу и уз помоћ њених пара успева да прикаже једну сатиру немачког друштва. Филм је завршен буквално месец дана после доласка Хитлера на власт, што је било фатално за његову премијеру и Златан Дудов заједно са негативом овог филма одлази у емиграцију.

У једном од својих интервјуа Дудов је овако описао овај период живота:
„Када је на власт дошао Хитлер, био сам позван од стране званичних филмских кругова да останем у Немачкој и да режирам неколико филмова, на пример, један филм о животу радника. Ја сам одбио, јер сам више волео да будем слободан у свом стваралаштву. Најзад сам 1934. године имао могућност да режирам филм по својим схватањима и на основу свог сценарија. Желео сам да створим филм из живота ситне буржоазије, онако како ја разумем стање ове класе. И направио сам филм „Мехурићи од сапунице“. У њему сам покушао да покажем да је циљ ситне буржозије супротан од онога што ми нуди стварност. Она свакодневно мисли и нада се да поправи свој положај, а реалност, уствари, потискује све ниже и ниже. Захваљујући лукавству успео сам да филм пренесем преко границе. И он је представљен у Енглеској, Холандији, Белгији, Француској и Швајцарској. Због „Мехурића од сапунице“ су почели да ме прате и ја сам морао да емигрирам. Настанио сам се у Француској“. Премијера филма “Мехурићи од сапунице” 1934. године постаје велики културни догађај француске престонице, али живот Златана Дудова у Паризу је више везан за позоришну уметност. Тамо је поново са Бертолдом Брехтом и пријатељима са којима ради у театру. Усавршава свој таленат, што веома користи његовој послератној каријери. 1939. године сели се у Швајцарску.

“Постоје сведочења једног Цариброђанина да је Златан после свог берлинског периода долазио у Цариброд. Крајем 90-тих година XX века још је био жив један старац – деда Стефан Тудовски или Боровски, који је говорио, да је Златан тајно долазио код његовог тадашњег газде Бориса Нејчина и да су се бавили партијским деловањем. Дудов је дошао из Француске са намером да на кратко оде до Бугарске. Није успео то да уради, па је продужио пут ка Београду. Са собом је носио једну филмску траку, коју је покушао да прода тадашњем власнику царибродског биоскопа Петру Брезничком, али продаја није успела. То је једини сигуран документ да се Дудов враћао у Цариброд“ – истиче новинар и публициста Слободан Алексић, који је 2003. године у Београду приредио књигу „Бескомпромисни Дудов“.
Почиње Други светски рат. Војни конфликт односи више од 60 милиона људских живота, а послератне године доносе нов историјски метеж и промене у различитим сферама живота. И после тринаестогодишње емиграције Златан Дудов је поново у Берлину. Он поставља основе филма Немачке Демократске Републике. У павиљонима старе филмске куће “УФА” близу Бабелсберга рађа се филмски студио “ДЕФА”, где се реализују велики пројекти почетком 50-тих година. Дудов добија државну награду ДДР-а, посвећује се педагошком раду на Факултету за кинематографију и ствара нове филмове у новој социјалистичкој епохи.

„Он је човек са великим професионалним искуством и огромним ауторитетом. Заједно са неколицином режисера учествује у ономе што је `ДЕФА` производила 50-тих година и уводи у филм Немачке Демократске Републике одређени круг тема, које касније редитељи млађих генерација развијају. Његови филмови су својеврсно истраживање немачког националног карактера. И то је парадоксално зато што један Бугарин разрађује тему која је типично немачка.

Најинтересантнији и најзрелији филм је `Хлеб наш насушни` (1949), у коме обрадјује традиционалну, за немачки послератни филм, тему о наслеђу нацизма“ – додаје проф. Грозев.
Златанова остварења из послератног периода никада неће достићи креативне врхунце његово почетка, а филмови су посвећени изградњи нове земље, пуни полета, истинске вере у неко боље сутра.

Ипак као круна његових ауторских напора могао би да се издвоји „Капетак из Келна“ (1957), који на шифрован, али на читљив начин говори о моралној и идеолошкој декаденцији земље у којој живи.
Драма “Кристина” је филмско дело, које треба да заврши тематски циклус о човековој личности. Режисер је даноноћно на снимањима. 12. јуна 1963. године остаће један недовршен филм и успомена на великог Цариброђанина, који гине у саобраћајној несрећи.

Редитељ и филмски критичар Динко Туцаковић каже да је Дудов свет филма напустио на начин како то само један прави филмаџија може. Погинуо је у саобраћајном удесу за све време снимања филма „Кристина“, који можда и није његов најбољи тестамент, али слике из „Гладних стомака“ омогућиле су му присуство у просторима филмске вечности.
„Постоји ли у Цариброду нешто важније од Златана Дудова? То је огледало епохе, које је оставило једно огромно наслеђе иза себе. И овај град треба да поврати име и да научи децу ко је он. Да се можда улица, макар плоча, а и несрећна његова мала кућа обнови. Увек сам замишљала Цариброд као обојени свод који је пут ка Европи. Пут је заиста.

(Петар Виденов, Катја Гумнерова, Александар Грозев и Валентин Измирлиев)

Пролазила сам толико пута, док сам била студенткиња на Академији за позоришну и филмску уметносту у Бабелсбергу, у класу проф. Златана Дудова. Цео живот сам носила Цариброд у себи због Дудова“ – речи су Катје Гумнерове, познате бугарске сценаристкиње и публицисткиње, која је била сведок његове погибије.

Златан Дудов је био велики визионар, веровао је да филм може да промени свет и својим филмовима је покушавао да га промени. Тако нешто не треба да се заборави и он заслужује да нађе своје место у културној историји града у коме је рођен. Ако се заборави један такав филмски великан то је једноставно неопростиво.

Петар Виденов

Foto: Књига „Бескомпромисни Дудов“ / Часопис „Мост“ / Методи Мета Петров / лична архива Катје Гумнеров / Hans Günter / Ивица Иванов / Архива Интернет Портала ФАР

ФИЛМОГРАФИЈА ЗЛАТАНА ДУДОВА:
Услови у којима живи берлински радник /Wie der berliner Arbeitier wohnt/ – документарни филм (Weltfilm Gm bH 1930)
Kule Vampe /Kuhle Wampe or who owns the world?/ – играни филм (PRAESENS-FILM 1932)
Мехурићи од сапунице (Serfenblasen) – играни филм (DAVIS-FILM 1934)
Хлеб наш насушни /Unser taglich Brot/ – играни филм (DEFA 1949)
Породица Бентин /Familia Bentin/ – играни филм (DEFA 1950)
Женске судбине /Freauenschic Kcale/ – играни филм (DEFA 1952)
Јачи од ноћи /Starker als die Nacht/ – играни филм (DEFA 1957)
Капетан из Келна /Der Hauptman von Koln/ – играни филм (DEFA 1957)
Заблуде у љубави /Verwirring fer Liebe/ – играни филм (DEFA 1960)
Кристина /Christine/ – играни филм, незавршен (DEFA 1963)

Коришћена литература и материјал:

Златан Дудов – творчески портрет / Александър Грозев. – София: Наука и изкуство, 1972
Златан Дудов (1903-1963) / списание Мост, бр. 155. – Ниш: Издателство „Братство“, 1998
Бескомпромисни Дудов / Слободан Алексић. – Београд: Дом културе „Студентски град“, 2003
Kuhle Wampe oder Wem gehort die Welt? / Frankfurt am Main: Suhrkamp Verlag, 2008

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.